Call Centar: +381 11 3622888
Pretraga
Close this search box.
Sistemski eritemski lupus (SEL)

Sistemski eritemski lupus (SEL)

Lupus je hronična, multisistemska, autoimunska bolest u kojoj imunološki sistem postaje hiperaktivan i napada sopstveno normalno, zdravo tkivo, što izaziva upalu, otok i oštećenje zglobova, kože, bubrega, nervnog sistema, krvi, srca i pluća.  Kada ljudi uopšteno govore o „lupusu“, često misle na najčešći tip, sistemski eritemski lupus (SEL). Od ove bolesti ne oboljevaju samo starije osobe, već se javlja i kod mlađih, radno-sposobnih osoba, najčeće se prvi put javlja između 15 i 44 godine. Lupus je jedna od najtežih reumatskih bolesti o kojoj se još uvek veoma malo zna i zato je 10. maj proglašen za Svetski dana borbe protiv lupusa sa ciljem da se u javnosti podigne svest o ovoj teškoj bolesti. U tekstu koji je pripremila Dr Sci Sanja Peković, naučni savetnik, profesor po pozivu na Biološkom i Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu saznaćete više o tome šta je lupus i koji su tipovi lupusa, koji su simptomi SEL i kako se on dijagnostikuje.

U ovom tekstu saznaćete:

Šta je lupus?  

Lupus je hronična autoimunska bolest u kojoj imuni sistem napada sopstvena tkiva, izazivajući široko rasprostranjenu upalu i oštećenje tkiva u zahvaćenim organima.

Zapaljenje izazvano lupusom može da zahvati više različitih sistema i organa našeg tela – uključujući koštanomišićni sistem i zglobove, kožu, bubrege, krvne ćelije i krvne sudove, mozak, srce i pluća. Zbog toga je u lečenju ove bolesti neophodan multidisciplinarni tim (specijalisti odgovarajućih grana medicine). Nažalost, još uvek ne postoji lek za lupus, ali različite medicinske intervencije i inovativne terapije, kao i promene načina života mogu pomoći u kontroli ove bolesti. Oko 50% pacijenata ima nepovratno (ireverzibilno) oštećenje organa u roku od 5 godina od postavljanja dijagnoze. Zbog toga je važna rana dijagnoza i savremena terapija.

Termin lupus se koristi za identifikaciju brojnih imunoloških bolesti koje imaju slične kliničke slike i laboratorijske karakteristike, ali sistemski eritemski lupus – SEL (engleski: Systemic lupus erythematosus, SLE; latinski: lupus erythematosus sistemicus) je najčešći tip lupusa. Ljudi često kada kažu “lupus” misle na SEL.

Lupus nije zarazna bolest i ne može da se prenese sa osobe na osobu.

Epidemiologija

Lupus pogađa uglavnom žene u reproduktivnom dobu. Međutim, muškarci, deca i tinejdžeri takođe razvijaju lupus. Rizik od razvoja SEL kod muškaraca je sličan onom kod žena u prepubertetu ili postmenopauzi. Zanimljivo je da je kod muškaraca SEL češći (14 puta) kod onih sa Klinefelterovim sindromom (sa XXY genotipom), što ukazuje na povezanost sa genima na X-hromozomu. Pokazano je čak da muškarci sa Klinefelterovim sindromom imaju teži tok SEL od žena.

Početak bolesti kod 65% obolelih, od kojih su 90% žene, javlja se od 16-55. godine života. Početak SEL je obično nakon puberteta, u 20-im i 30-im godinama, sa 20% svih slučajeva dijagnostikovanih tokom prve dve decenije života.

Podaci Udruženja obolelih od reumatskih bolesti Republike Srbije (ORS) ukazuju na to da u Srbiji od sistemskog eritemskog lupusa (SEL) boluje oko 3000 građana. Kod 15% svih obolelih od SEL prva manifestacija bolesti javlja se u detinjstvu i adolescenciji. Ipak, najčešće se dijagnostikuje kod žena (9 žena : 1 muškarac) između 15 i 44 godine života, u radnom i reproduktivnom delu života.

Stopa incidence i prevalence sistemskog eritemskog lupusa

Incidenca (učestalost, merenje broja novih slučajeva pojedinaca koji se zaraze nekom bolešću tokom određenog vremenskog perioda, često godinu dana) i prevalenca (merenje svih pojedinaca pogođenih bolešću u određeno vreme, obično godinu dana) su termini koji se obično koriste da opišu koliko ljudi ima neku bolest ili stanje.

Pregled globalne epidemiologije SEL u 2021. godine je otkrio značajnu varijabilnost u opterećenju bolesti, sa prijavljenom incidencom u rasponu od 1.5 do 11.0 na 100 000 čovek/godina, a prevalencom u rasponu od 13.0 do 7713.5 na 100 000 osoba. Najviša prevalenca SEL u svetu je prijavljena u Italiji, Španiji, Martiniku i Afro-Karibima (Velike Britanije). Nekoliko izveštaja sugerisalo je povećanje incidence i prevalence SEL tokom vremena (oko 2% godišnje) što je možda povezano sa poboljšanjem dijagnostike i poboljšanim otkrivanjem rane faze bolesti.

Uticaj etničke/rasne pripadnosti na prevalencu, učestalost, morbiditet i mortalitet ljudi sa lupusom

SEL je globalni zdravstveni problem koji nejednako utiče na određene etničke/rasne grupe. Pojedinci azijske, crne, latinoameričke i autohtone etničke pripadnosti/rase su među onima koji doživljavaju povećanu prevalencu, učestalost, morbiditet i mortalitet. Lupus je dva do tri puta češći među Afroamerikankama, Hispanoamerikankama/ Latinoamerikankama, Azijatima, Indijancima, domorocima Aljaske, Havajkama i drugim ženama sa pacifičkih ostrva nego među belkinjama.

Pokazano je da su infekcije i kardiovaskularne bolesti vodeći uzroci smrti kod pacijenata sa SEL, sa ukupnim mortalitetom dva do tri puta višim od one u opštoj populaciji i još višim u određenim rasnim/etničkim grupama.

Studija koju je finansirala Lupus fondacija Amerike otkrila je da je lupus u celini bio među 20 vodećih uzroka smrti kod žena starosti od 5-64 godine. Među crnim i latinoameričkim ženama, lupus je bio na 5. mestu u uzrastu od 15-24 godine, na 6. mestu u uzrastu od 25-34 godine i 8.-9. u starosnim grupama od 35-44 godine, nakon što su iz analize isključena tri uobičajena spoljašnja uzroka smrti.

Faktori rizika/uzroci

Iako je specifičan uzrok SEL nepoznat, više faktora je povezano sa razvojem bolesti, uključujući genetske, epigenetske, etničke, imunoregulatorne, hormonske i faktore sredine. Neki ljudi su rođeni sa tendencijom za razvoj lupusa. Međutim, predispozicija stvara uslov za nastanak lupusa, ali se bolest javlja tek posle kontakta organizma sa nekim faktorima životne sredine (virusne infekcije, ishrana, stres, izlaganje hemikalijama, određenim lekovima ili čak sunčevom svetlošću) koji pokreću kompleksni mehanizam bolesti.

Genetska predispozicija

Iako se smatra da ova bolest nije nasledna, geni igraju ulogu u predispoziciji za razvoj lupusa. Normalne varijacije (polimorfizmi) u mnogim genima mogu da utiču na rizik od razvoja SEL, a u većini slučajeva se smatra da je uključeno više genskih faktora. Do danas je identifikovano oko 100 genskih lokusa vezanih za SEL, uglavnom u evropskim i azijskim populacijama, što objašnjava oko 30% nasledivosti lupusa. U retkim slučajevima, mutacije (varijante) u pojedinačnim genima mogu da izazovu SEL.

Pokazano je da 20% ljudi sa lupusom ima roditelja, brata ili sestru koji već imaju lupus ili mogu razviti lupus. Oko 5% dece rođene od osoba sa lupusom će razviti bolest.

Faktori životne sredine

Iz nepoznatih razloga, u industrijalizovanim zapadnim zemljama SEL je postao 10 puta češći u poslednjih 50 godina. Veruje se da je prevalenca SEL u Africi i Aziji mnogo niža nego u zapadnim zemljama; međutim, u industrijalizovanim zapadnim zemljama, ljudi afričkog i azijskog porekla imaju dva do četiri puta veće šanse da obole od SEL nego ljudi evropskog porekla. Istraživači sugerišu da faktori kao što su etničko mešanje, upotreba duvana u industrijalizovanim zemljama i različite vrste infekcija koje ljudi dobijaju u različitim regionima mogu doprineti ovim razlikama. Na primer, smatra se da malarija, koja se često javlja u tropskim regionima, štiti od SEL, dok Epstein-Barr virus, koji je češći na Zapadu, povećava rizik od SEL.

Sledeći faktori povećavaju rizik od SEL:

  • Ekstremni stres
  • Izlaganje ultraljubičastom svetlu (najčešće suncu) stimuliše ćelije kože (keratinocite), što dovodi ne samo do prekomerne ekspresije nuklearnih ribonukleoproteina (snRNP) na njihovim ćelijskim površinama, već i do lučenja citokina koji simuliraju povećanu proizvodnju autoantitela.
  • Pušenje cigareta je takođe povezano sa većim rizikom od upale, pretežno kožnih zapaljenskih promena, i povećava rizik od loših ishoda uključujući hroničnu bolest bubrega i kardiovaskularne bolesti kod pacijenata sa lupusom.
  • Ishrana (klice lucerke i hrana koja sadrži kanavanin).
  • Neki lekovi, antibiotici, posebno oni iz sulfa penicilinske grupe. Oko 10% slučajeva SEL izazvano je izlaganjem lekovima, a Identifikovano je više od 80 lekova koji mogu biti uključeni u nastanak ove bolesti.
  • Neke infekcije, kao što su citomegalovirusi (CMV), parvovirusi, infekcije hepatitisom C, i Epstain-Bar virus (kod dece).
  • Izlaganje hemijskim jedinjenjima trihloretilena, silicijuma, pesticidima, živi i drugim materijama iz vode i prašine.
  • Izloženost poljoprivrednim pesticidima u detinjstvu.
  • Nedostatak vitamina D.
  • Dojenje je povezano sa smanjenim rizikom od razvoja SLE.

Polni hormoni

Ženski pol i hormonski uticaj su značajni faktori rizika za SEL. Smatra se da određeni polni hormoni igraju značajnu ulogu u pokretanju ovog kompleksnog poremećaja. Na ovu mogućnost ukazuje veći broj slučajeva SEL kod žena nego kod muškaraca (odnos 9:1). Pokazano je da hormoni, kao što je estrogen, regulišu progresiju simptoma bolesti, jer imaju tendenciju da njihov nivo raste pred menstruaciju i / ili u toku trudnoće. Estrogen stimuliše CD8+ i CD4+ T ćelije, B ćelije, makrofage, timocite, oslobađanje nekih specifičnih citokina (npr. IL-1) i ekspresiju HLA i adhezionih molekula endotelnih ćelija (VCAM, ICAM). Pored toga, estrogen i prolaktin promovišu autoimunost, povećavaju proizvodnju faktora aktivacije B-ćelija i moduliraju aktivaciju limfocita i plazmacitoidnih dendritskih ćelija (pDC). Upotreba kontraceptivnih pilula koje sadrže estrogen, kao i upotreba estrogena u terapiji zamene hormona u postmenopauzi mogu izazvati pogoršanje bolesti kod pacijenata sa SLE i povezani su sa povećanim rizik od razvoja SEL. Pored toga, povišeni nivoi prolaktina se primećuju kod pacijenata sa SEL. Androgeni, sa druge strane, deluju imunosupresivno.

Koji su tipovi lupusa?

Postoji više različitih oblika lupusa:

Sistemski lupus, (Lupus eritematodes), ili sistemski eritemski lupus SEL (često se naziva lupus) čini približno 70% svih slučajeva lupusa. U približno polovini ovih slučajeva, glavni organi ili tkivo u telu koji će biti pogođeni su: srce, pluća, bubrezi ili mozak. Kod nekih ljudi mogu se javiti upale ili neki drugi poremećaji samo na koži i zglobovima, a kod drugih se pored promena na zglobovima, javljaju i promene na plućima, bubrezima, u krvi, a često i na srcu. Ovaj tip lupusa često karakteriše, smenjivanje perioda (kada je bolest aktivna) i perioda remisije (kad je bolest miruje).

Kožni lupus ili diskoidni eritemski lupus (zahvata samo kožu u obliku osipa ili lezija) čini približno 10% svih slučajeva lupusa. Ova vrsta lupusa može se pojaviti na bilo kom delu tela, ali se obično pojavljuje tamo gde je koža izložena sunčevoj svetlosti. Manifestuje se osipom koji se pojavljuje na licu, vratu i koži glave, i obično nije praćen promenama na unutrašnjim organima. Manje od 10% bolesnika sa diskoidnim lupusom može preći u sistemski oblik bolesti, ali na žalost za sada ne postoji način da se to predvidi ili spreči napredovanje bolesti. Postoje tri tipa:

  • Akutni kožni lupus. Akutni tip može dovesti do osipa ako već imate druge simptome lupusa. Ovaj tip se može pojaviti brzo, ne traje dugo i obično ne ostavlja ožiljke. Međutim, može izazvati dugotrajnu promenu boje kože.
  • Hronični kožni eritematozni lupus ili diskoidni eritematozni lupus (DEL). Glavni simptom hroničnog kožnog eritematoznog lupusa ili DEL je osip koji može ostaviti velike ožiljke. Obično se nalazi na licu, vratu i koži glave, ali može biti i na ušima ili u ušima i, ređe, na gornjem delu trupa. Ove ljuskave oblasti se polako šire na ivicama, a zatim zarastaju, ostavljajući obezbojenu kožu i udubljene ožiljke. DEL na koži glave može da izazove trajni gubitak kose. Hronični, dugotrajni tip može izazvati trajne ožiljke. Ova vrsta lupusa je češća kod pušača i Afroamerikanaca.
  • Subakutni kožni eritematozni lupus. Subakutni tip se manifestuje u obliku crvene, kružne rane ili ljuskave mrlje sa definisanim ivicama. Ovaj osip se može pojaviti na rukama, grudima ili leđima.

Biopsija kože je ponekad neophodna da bi se dijagnostikovale ove vrste lupusa, jer svaka ima svoje karakteristične lezije i obrasce.

Lupus izazvan lekovima ili medikamentozni lupus čini oko 10% svih slučajeva lupusa i uzrokovan je visokim dozama određenih lekova. Simptomi lupusa izazvanog lekovima su slični SEL, uključujući zglobove i upale oko pluća, ali se javlja kao rezultat preterane reakcije na određene lekove.

Neonatalni lupus ili lupus kod novorođene dece je retko stanje u kojem antitela majke utiču na fetus, odnosno, kada beba pasivno dobija auto-antitela (anti-Ro, anti-RNP i anti-La antitela) od majke sa SEL. U većini slučajeva bolest nestaje spontano između 3-6. meseca života bebe, ne ostavljajući nikakve posledice. Po rođenju, beba može da ima osip na koži koji ne ostavlja nikakve ožiljke, probleme sa jetrom, komplikacije na srcu (poznate kao urođeni srčani blok, 1-2%) i u krvi (nizak broj krvnih zrnaca). Problemi sa kožom, jetrom i krvlju nestaju za nekoliko nedelja bez lečenja.

Lupus u detinjstvu se javlja kod dece i utiče na telo na isti način kao i lupus odraslih. Ovo je retka bolest dečijeg doba, a broj obolelih osoba iznosi 15 do 20 na 100.000 dece. Kod 15% svih obolelih od SEL prva manifestacija bolesti javlja se upravo u detinjstvu i adolescenciji. Simptomi lupusa se češće javljaju kod devojčica u adolescenciji.

Lupusni nefritis je zapaljenje bubrega koje nastaje zbog SEL. Ukoliko je oštećenje ozbiljno, možda će vam trebati dijaliza ili transplantacija bubrega.

Sistemski eritemski lupus (SEL) simptomi

Ne postoje dva potpuno ista slučaja SEL sa identičnim kliničkim znacima lupusne bolesti. Znaci i simptomi koje doživljavate zavisiće od toga koji sistemi tela su pogođeni bolešću. Tako većina bolesnika ima poremećaj u nekoliko organa, koji u težim slučajevima mogu biti praćeni i problemima sa bubrezima, srcem, plućima, krvlju ili nervnim sistemom. Znaci i simptomi mogu se pojaviti iznenada ili se razvijati sporo, mogu biti blagi ili ozbiljni, a mogu biti privremeni ili trajni. Većina ljudi sa lupusom ima blagu bolest koju karakterišu epizode ​​- koje se nazivaju napadima – kada se znaci i simptomi pogoršaju neko vreme, a zatim se poboljšaju ili čak potpuno nestanu na neko vreme. Jedna od kliničkih karakteristika SEL je upravo da simptomi mogu varirati i mogu se menjati tokom vremena.

Kod SEL sa početkom u detinjstvu, sledeće kliničke manifestacije se češće nalaze nego kod odraslih:

  • Malarni osip
  • Čirevi/zahvaćenost kože i sluzokože
  • Zahvaćenost bubrega, proteinurija, urinarne ćelije
  • Epileptični napadi
  • Trombocitopenija
  • Hemolitička anemija
  • Groznica
  • Limfadenopatija.

Rane faze SEL obično ne pokazuju dosledan obrazac simptoma. Međutim, početni znaci mogu da uključuju groznicu, slabost, gubitak težine ili umor. Čak 90% ljudi sa lupusom će doživeti opšti umor i malaksalost u nekom trenutku tokom bolesti. Još jedan rani simptom može biti bol u zglobovima. Bolest obično zahvata samo jedan organ da bi se kasnije javile i druge kliničke manifestacije.

Sistemski eritemski lupus (SEL) 1

Osip na licu koji izgleda kao “leptirova krila” često se smatra najizrazitijim znakom lupusa. Kožne promene se sreću kod 80% bolesnika i manifestuju se kao eritem obraza i kao eritemska ili makulopapulozna ospa koja zahvata šire površine kože. Osip će se često pojaviti ili pogoršati nakon što ste bili na suncu. Čak i izlaganje fluorescentnim svetlima može da izazove osip.

Kliničku sliku SEL najčešće karakterišu sledeći znaci;

  • Deformacija zglobova praćena bolom (artralgia), artritis, kao i oticanje zglobova, posebno malih zglobova na rukama, laktovima, kolenima.
  • Oticanje ruku i nogu, zbog problema sa bubrezima.
  • Groznica sa temperaturom većom od (38 °C).
  • Produženi ili ekstremni umor.
  • Osip na koži, nešto izraženiji na rukama, licu, vratu ili leđima.
  • Karakterističan oblik osipa na licu preko obraza i nosa u obliku leptira.
  • Anemija (praćena nedostatkom kiseonika u crvenim krvnim zrncima).
  • Bol u grudima na duboko disanje ili nedostatak daha.
  • Zapaljenje plućne i /ili srčane maramice, pleuritis ili perikarditis.
  • Zapaljenje srčanog mišića – miokarditis je ređa klinička manifestacija lupusa i znak je visoke aktivnosti bolesti.
  • Bolest srčanih arterija – koronarna arterijska bolest, može se ispoljiti u vidu angine pektoris, infarkta srca i srčane slabosti, naročito kod mlađih bolesnika.
  • Osetljivost na sunce i jako svetlo (photosensitivity).
  • Gubitak kose ili alopecija. Kvalitet kose se menja: postaje krta, lako se lomi i zato se naziva lupusnom kosom.
  • Poremećaji zgrušavanja krvi.
  • Vaskularne promene u vidu periungvalnog vaskulitisa, livedo reticularis, proširenih kapilara, prisutne su kod polovine bolesnika sa lupusom.
  • Raunaud-ov fenomen: karakteriše se promenama na prstima koji su bledi i / ili plavi ili crveni i hladni.
  • Pojava ulceracija (čireva) u nosu i ustima.
  • Suve oči (Sjögren-ov sindrom).
  • Česta i laka pojava modrica na koži.
  • Gastrointestinalni problemi
  • Otečeni limfni čvorovi
  • Problemi sa štitnom žlezdom
  • Promene u telesnoj težini (smanjenje ili povećanje)
  • Osteoporoza
  • Anksioznost, depresija, glavobolja, gubitak pamćenja
  • Od nekarakterističnih opštih pojava mogu se javiti limfadenopatija, mučnina i povraćanje.

Sistemski eritemski lupus dijagnoza

Lupus se teško može dijagnostikovati jer njegovi znaci i simptomi često oponašaju znakove i simptome drugih bolesti. Najizrazitiji znak lupusa – osip na licu koji podseća na krila leptira koji se otvaraju preko oba obraza – javlja se u mnogim, ali ne i u svim slučajevima lupusa.

Dijagnoza lupusa zasniva se na; kombinaciji subjektivnih simptoma, objektivnih znakova i rezultata testova, a nakon što se pravilnom diferencijalnom dijagnostikom isključe druge bolesti.

Američki koledž za reumatologiju (American College of Rheumatology, ACR) i Evropska liga protiv reumatizma (European League Against Rheumatism, EULAR) objavili su nove kriterijume za klasifikaciju SLE u 2019.godini i rezultat su zajedničkog rada preko 200 stručnjaka iz ove oblasti. Ovi kriterijumi predstavljaju aktuelne koncepte SLE, i imaju odličnu specifičnost i osetljivost. Najveća razlika u odnosu na prethodne kriterijume je u tome što je ANA pozitivnost uključena kao obavezujući kriterijum za postavljanje dijagnoze bolesti. Ovo je odlučeno zbog visoke senzitivnosti određivanja ANA imunoflourescentnom metodom na humanim epitelijalnim ćelijama tipa 2 (engl. Human Epithelial type 2 cells) (HEp-2) koja iznosi oko 98%. Tek ukoliko je ovaj kriterijum obezbeđen pristupa se daljoj numeričkoj obradi dodatnih kriterijuma koji su grupisani u sedam kliničkih i i tri imunološka (antifosfolipidna antitela, komponente komplementa i SEL-specifična antitela) domena. Američka reumatološka Asocijacije (ARA) sastavila je listu od 11 kriterijuma koji ukazuju na lupus da bi olakšali dijagnostiku lupusa i njegovo razlikovanje od ostalih bolesti. Kriterijumi su zapravo neki od najčešćih simptoma kod bolesnika sa lupusom.

Kriterijumi su:

  1. Ospa u obliku „leptira“; crvene boje lokalizovana u predelu obraza i prevoja nosa.
  2. Fotosenzitivnost kože; ili prekomerna reakcija kože na sunčevu svetlost. Promene su vidljive obično samo na koži izloženoj suncu, dok je koža prekrivena odećom pošteđena promena.
  3. Izdignuta perutava ospa u obliku novčića; karakteristična je za diskoidni lupus, koji se javlja na licu, koži glave, ušima, grudima ili rukama. Nakon izlečenja, diskoidni lupu može da ostavi ožiljak. Diskoidne promene su češće kod crne dece nego u ostalim rasnim grupama.
  4. Ranice na sluzokoži; mala oštećenja u ustima ili nosu. Obično su ranice bezbolne, ali one lokalizovane u nosu mogu da izazovu krvarenje.
  5. Upala zglobova (artritis);  se javlja kod većine bolesnika sa lupusom i praćena je bolom i otokom u zglobovima šaka, ruku, laktova, kolena i drugim zglobovima ruku i nogu. Bol može biti i šetajući, što znači da prelazi sa jednog na drugi zglob ili se javlja na istom zglobu sa obe strane tela. Artritis kod lupusa obično ne dovodi do trajnih promena (deformiteta).
  6. Zapaljenje plućne maramice (pleuritis); i upala srčane maramice (perikarditis), koje može da prati sakupljanje tečnosti oko srca ili pluća. Pleuritis prati i jak bol pri disanju.
  7. Zapaljenje bubrega; je prisutno kod gotovo sve dece sa lupusom, a kod odraslih individualno i kreće se od veoma blagog do veoma teškog oblika. U početku je obično bez simptoma i može se otkriti samo pomoću analize mokraće i funkcionalnih testova bubrega. Ukoliko je oštećenje bubrega ozbiljnije u mokraći je prisutna krv a javlja se i oticanje stopala i nogu.
  8. Poremećaj centralnog nervnog sistema; se ispoljava kao glavobolja, iznenadni napadi grčeva i poteškoće u koncentraciji i pamćenju, promene raspoloženja, depresija i psihoze (ozbiljno mentalno stanje sa poremećajem razmišljanje i ponašanje).
  9. Poremećaji krvnih ćelija;  izazvani su auto-antitelima koja napadaju krvne ćelije. Proces uništavanja crvenih krvnih zrnaca – hemoliza, dovodi do hemolitičke anemije i hipoksije (zbog narušenog unosa kiseonika od pluća do drugih delova tela). Ovo uništavanje crvenih krvnih zrnaca može biti sporo i relativno blago, ali i veoma burno i može da ozbiljno ugrozi život.
  10. Antinuklearna antitela (ANA), su antitela uperena protiv ćelijskog jedra. Ona se nalaze u krvi gotovo svakog bolesnika sa lupusom. Ipak, pozitivan ANA – test, sam po sebi, nije dokaz za lupus. Test može biti pozitivan i kod drugih bolesti, a u oko 5% slučajeva može biti prisutan i kod zdravih osoba.
  11. Imunološki poremećaji; se odnose na auto-antitela koja se nalaze u krvi i ukazuju na lupus:
  12. Antitela na dezoksiribonukleinsku kiselinu-anti DNK – antitela, su auto-antitela uperena protiv genetičkog materijala u ćeliji. Prvobitno su pronađena kod lupusa. Ovaj test se često ponavlja, zato što se broj anti DNK antitela povećava kada je lupus aktivan, što lekaru pomaže da proceni stepen aktivnosti bolesti.
  13. Anti-Sm antitela (koja nose ime prve bolesnice u čijoj su krvi bila pronađena – »Smit«). Ova auto-antitela se isključivo nalaze kod lupusa i često pomažu da se potvrdi dijagnoza.
  14. Pozitivan nalaz na antifosfolipidna antitela. Antifosfolipidna antitela su autoantitela uperena protiv sopstvenih fosfolipida (delova ćelijske membrane) ili proteina koji sadrže fosfolipide. Dva najpoznatija antitela su su antikardiolipinska antitela i lupusni antikoagulans. Antifosfolipidna antitela se mogu naći kod 50% osoba sa lupusom, ali se takođe sreću i kod nekih drugih autoimunskih bolesti.

Svakom kriterijumu se dodeljuju bodovi, u rasponu od 2 do 10. Bolesnik sa SEL mora da ima najmanje 4 od 11 karakteristika bolesti sa ove liste u bilo kom trenutku od početka bolesti.

Serološki testovi u SEL

Kao što je prethodno navedeno osnovni problem u lupusu je poremećaj imunog sistema. Poznato je da je osnovna namena imunskog odbrambenog sistema da štiti organizam od spoljnih uticaja, prvenstveno od infekcija i toksina koji mogu da izazovu bolest. U tu svrhu naš organizam stvara antitela. Antitela su proteini koje naš imuni sistem proizvodi za borbu protiv stranih agenasa, kao što su virusi i bakterije i njihova je uloga da svaku stranu česticu koja prodre u organizam unište ili onemoguće da oštete tkiva. U lupusu bolesnik proizvodi velike količine antitela, koja počinju da napadaju tkiva samog bolesnika i da ih oštećuju. Zato SEL pripada grupi autoimunskih bolesti.   

Nekoliko autoantitela je opisano u SEL, sa različitom osetljivošću i specifičnošću. Dok neka autoantitela mogu biti povezana sa određenom kliničkom podgrupom SEL, druga mogu da posluže kao marker aktivnosti bolesti.

Antinuklearna antitela (ANA)

Antinuklearna antitela (ANA) su autoantitela koja su usmerena protiv normalnih proteina unutar jedra (nukleusa) ćelije jer ova autoantitela greškom napadaju zdrave ćelije mnogih organa i tkiva što može dovesti do razvoja raznih autoimunih bolesti.  Antinuklearna antitela (ANA) su obeležje autoimunih bolesti i biće početni test koji se sprovodi za SEL. Imunofluorescentni test se smatra zlatnim standardom testa za ANA. Iako su druge metode detekcije kao što su enzimski imunosorbentni test (ELISA) i multipleks testovi široko dostupni, nedostaje im osetljivost. Pozitivna ANA se vidi u više od 97% slučajeva SEL. Međutim, može se videti i kod nekoliko drugih poremećaja i značajnog dela zdrave populacije, a ima specifičnost od samo 20%. Dakle, pozitivna ANA ne potvrđuje dijagnozu SEL, ali negativna ANA čini je značajno manje verovatnom. ANA negativan SEL je retko opisan i verovatno je dobijen zbog metodološke greške. Ti slučajevi imaju ili pozitivnu ANA na imunofluorescenciju ili pozitivna anti-Ro (SSA) antitela.

ANA testovi mere nivoe antitela u krvi koja se često vide i kod ljudi sa reumatskim oboljenjem. Drugi reumatološki poremećaji povezani sa pozitivnom ANA uključuju lupus izazvan lekovima, sistemsku sklerozu, polimiozitis/dermatomiozitis, mešovitu bolest vezivnog tkiva, Sjögren-ov sindrom, reumatoidni artritis, juvenilni idiopatski artritis, Rainaud-ovu bolest, kožni lupus i fibrozni lupus. Nekoliko drugih autoimunih poremećaja je povezano sa pozitivnom ANA, uključujući autoimuni hepatitis, multiplu sklerozu, Hashimoto tiroiditis i idiopatsku trombocitopenijsku purpuru. Nekoliko infekcija i maligniteta je takođe povezano sa pozitivnim ANA.

Test ANA HEP-2 se određuje osobama za koje se sumnja da imaju simptome nekih od autoimunih oboljenja, pre svega kada se postavlja dijagnoza SEL. Metoda indirektne imunofluorescencije na HEp-2 supstratu predstavlja zlatni standard za detekciju antinuklearnih antitela i veoma je značajan laboratorijski test za postavljanje dijagnoze sistemskih bolesti vezivnog tkiva. Klinička osetljivost laboratorijskog testa za detekciju ANA na Hep-2 supstratu za dijagnozu SEL je veoma visoka, obzirom da se ova antitela detektuju kod gotovo svih pacijenata sa dijagnozom sistemskog eritemskog lupusa. ANA HEP-2 (Antinuklearna At HEP-2) test se radi kada postoji sumnja na sistemske bolesti kao što je: sistemski lupus eritematozus, sklerodermija (sistemska skleroza), bolest vezivnog tkiva (mešovita) MBVT, primarni Sjögren-ov sindrom, hronični aktivni hepatitis, hiperglobulinemijska purpura (crvenilo kože u obliku tačkastih krvarenja), juvenilni (idiopatski) reumatoidni artritis, medikamentozni lupus (lupus izazvan lekovima).

ENA (ekstraktibilni nuklearni antigeni) test

ENA profil čini skup autoantitela koja se koriste u dijagnozi različitih autoimunih bolesti i poremećaja. Često se koristi kao naknadni test nakon pozitivnog ANA testa. ENA test može biti sledeći korak u otkrivanju da li imate autoimunu bolest i koju imate. Ukoliko imate pozitivan ANA test, ENA test može da proveri krv na prisustvo antinuklearnih antitela za koja se zna da su markeri određenih bolesti. ENA test može pomoći vašem zdravstvenom timu i vašem reumatologu da dijagnostikuju autoimune bolesti kao što su: Lupus (ovo je takođe poznato kao sistemski eritemski lupus), mešovita bolest vezivnog tkiva, mnogi ljudi sa ovom bolešću imaju i Sjögren-ov sindrom, scleroderma (poznato i kao sistemska skleroza), polimiozitis i dermatomiozitis.

Anti-Ro (SSA) i anti-La (SSB)

Anti-Ro i anti-La antitela antitela su takođe auto-antitela i ciljaju ribonukleoproteinske čestice. Određuju se osobama za koje se sumnja da imaju simptome nekih od autoimunih oboljenja. Ova vrsta analize se koristi u djagnostici i praćenju autoimunih oboljenja mekog tkiva, naročito sistemskog eritemskog lupusa i Sjögren-ovog sindroma (vide se u do 90% slučajeva Sjögren-ovog sindroma), ali se mogu videti i kod SEL (anti-Ro u do 50% i anti-La u do 20% slučajeva). Kod SEL, oni mogu biti povezani sa sekundarnim Sjögren-ovim sindromom i keratokonjunktivitisom sicca, subakutnim kožnim lupusom, fotosenzitivnošću, urođenim srčanim blokom i neonatalnim lupusom.

Anti-Sm (Anti-Smith) antitela i Anti RNP/Sm At (U1-RNP/Sm) antitela

Anti-Smith (Anti-Sm) antitela se vide kod manje od 30% pacijenata sa SEL, ali imaju 99% specifičnosti za SEL. Oni se češće primećuju kod afroameričkih pacijenata sa SEL. Anti-Smith antitela kod SLE obično su uvek povezana sa anti-U1-RNP antitelima, koja su prisutna kod do 30% pacijenata sa SEL. Anti-U1-RNP antitela se takođe mogu videti kod mešovite bolesti vezivnog tkiva (engl. mixed connective tissue disease, MCTD), koji je usko povezan sa SEL.

Anti-Jo–1 antitela

Anti Jo-1 antitelase se koriste u djagnostici i praćenju nekih autoimunih oboljenja. Određuju se osobama kod kojih se sumnja da imaju simptome nekih od autoimunih oboljenja kao što su: miozitis, polimiozitis ili dermatomiozitis.

Anti ds DNA (Antitela na dvolančanu DNK)

Antitela protiv dvolančane deoksiribonukleinske kiseline (dsDNK) imaju više od 95% specifičnosti za SEL, ali se nalaze u samo oko 60% do 70% pacijenata sa SEL. Anti ds-DNA se stoga koristi u djagnostici i praćenju sistemskog eritemskog lupusa. Određuje se osobama koje imaju znakove i simptome sistemskog eritemskog lupusa, kao i osobama kod kojih je dijagnostifikovan lupus da se prati tok bolesti.

Antifosfolipidna antitela

Antifosfolipidni sindrom dovodi do pojave pojačanog formiranja krvnih ugrušaka (tromboza) što je česta pojava kod SEL. Ova antitela pojačavaju zgrušavanje krvi u krvnim sudovima i povezuju se sa nekoliko manifestacija uključujući trombozu arterija i/ili vena, smanjen broj trombocita (trombocitopenija), migrenozne glavobolje, epilepsija i crvenkasto išarana koža. Uobičajeno mesto zgrušavanja u krvnim sudovima je mozak, što može dovesti do šloga, ali se javlja i u venama kože i bubrega. Antifosfolipidna antitela se mogu naći kod 50% osoba sa lupusom, ali se koriste i kao pomoć u otkrivanja uzroka višestrukih pobačaja i komplikacija u trudnoći kod osoba ženskog pola i kao pomoć u dijagnostici tromboza ili neočekivanog produženog aPTT-a, kad se određuje zajedno sa parametrima stečenih trombofilija (APCR, protein C, protein S, lupus antikoagulans, antitrombin, PAI, beta-2-glikoprotein antitela i antikardiolipinska antitela). Ponekad se određuje kao pomoć u dijagnostici autoimunih obolenja.

U BeoLab laboratorijama je dostupan čitav niz analiza za antifosfolipidna antitela:

Laboratorijski testovi koji mere nivoe komplemenata u krvi

Komplement je zajednički naziv za grupu krvnih proteina koji uništavaju bakterije i regulišu zapaljenske i imunološke odgovore. Određene komponente komplementa, proteini (C3 i C4) mogu biti potrošeni u imunološkim reakcijama, a niski nivoi ovih proteina označavaju prisustvo aktivne bolesti, naročito bolesti bubrega. Komplementi C3 i C4 se proveravaju kod pacijenata sa SEL ili sumnjom na SEL, a nizak nivo komplementa ukazuje na potrošnju komplementa i može biti u korelaciji sa aktivnošću bolesti.

Ostali laboratorijski markeri u SEL

Opšte laboratorijske analize značajne u dijagnostici SEL su: krvna slika, analiza urina, standardne biohemijske analize uključujući testove jetrene (AST, ALT, ALP, GGT, bilirubini)  i bubrežne (urea, kreatinin) funkcije. U cilju određivanja tih osnovnih parametara može se preporučiti Osnovni preventivni panel analiza koji pruža informacije o velikom broju parametara koji mogu biti najraniji pokazatelj.

Hematološki poremećaji kod SEL

Ljudi sa lupusom mogu imati opasno nizak broj crvenih krvnih zrnaca, belih krvnih zrnaca ili trombocita (koji pomažu u zgrušavanju krvi). Promene u krvnoj slici mogu izazvati umor (sa niskim brojem crvenih krvnih zrnaca, poznatim i kao anemija), ozbiljne infekcije (sa malim brojem belih krvnih zrnaca) ili lake modrice ili krvarenje (sa niskim brojem trombocita). Krvni ugrušci su češći kod ljudi sa SEL. Često se dešavaju u nogama (nazivaju se duboka venska tromboza ili DVT), u plućima (nazivaju se plućna embolija ili PE), a ponekad i u mozgu (moždani udar). Ovi ugrušci mogu biti povezani sa načinom na koji vaše telo proizvodi antifosfolipidna (APL) antitela. Ovo su neobični proteini koji mogu povećati verovatnoću zgrušavanja krvi.

Testovi krvi

  • Kompletna krvna slika (KKS). Ovaj test proverava da li postoji nizak broj crvenih krvnih zrnaca, belih krvnih zrnaca i trombocita.

Markeri inflamacije kod SEL

Markeri inflamacije kao što su brzina sedimentacije eritrocita i C-reaktivni protein mogu biti povišeni u SEL.

  • Brzina sedimentacije eritrocita (SE, engl.erythrocyte sedimentation rate – ESR test). Sedimentacija krvi je brzina taloženja eritrocita izazvana silom zemljine teže u vremenskom periodu od ½ ili 1 sata. Ovaj test pokazuje koliko brzo crvena krvna zrnca padaju na dno epruvete. Kada su prisutni otok i upala, uled porasta koncentracije proteina krvi (fibrinogena i drugih proteina akutne faze) eritrociti postaju teži nego što je normalno, padaju i brže se talože na dnu epruvete. Što brže krvne ćelije padaju, to je zapaljenje teže.

Ljudi sa SEL često imaju povišenu brzinu sedimentacije eritrocita.

  •  C-reaktivni protein (CRP)

Ovaj protein se javlja kada se u telu pojavi zapaljenje. Povišeni nivo CRP-a može da ukaže na prisustvo zapaljenskog procesa u telu. SE i CRP pokazuju slične količine upale, ali jedan može biti visok kada drugi nije.

Bubrezi u SEL

Osnovni razlog zbog kojeg lupus nekada ima lošiju prognozu je zapaljenje bubrega. Ukoliko je oštećenje ozbiljno, kao što je prethodno navedeno, možda će vam trebati dijaliza ili transplantacija bubrega. Biohemijske analize krvi mogu da otkriju oštećenje bubrega (povećanje ureje, azotnih materija, kreatinina, i promene u koncentraciji elektrolita). Analiza mokraće kod lupusa ukazuje na stepen zahvaćenosti bubrega.

U Beo-lab laboratorijama dostupni su vam sledeći testovi za dijagnostiku i procenu stanja bubrega.

Postoje različiti testovi urina koji pružaju korisne informacije za dijagnoze različitih vrsta oboljenja bubrega.

U Beo-lab laboratorijam su vam dostupne sledeće analize urina (mokraće):

Fizičko-hemijski pregled urina sa sedimentom se koristi za otkrivanje, kao i upravljanje širokim spektrom poremećaja, kao što su infekcije urinarnog trakta, bolesti bubrega i dijabetes. Fizičko-hemijski pregled urina sa sedimentom je test koji ispituje vizuelne, hemijske i mikroskopske aspekte uzorka urina. Analiza urina uključuje fizički pregled urina, hemijsku procenu pomoću traka za testiranje urina, kao i mikroskopski pregled uzorka urina (sediment).

Mikrobiološki pregled urina – Urinokultura je tehnika koja se koristi u dijagnostičke svrhe, u cilju izolovanja mikrobiološkog uzročnika infekcije mokraćnog sistema. Pod normalnim uslovima urin je sterilan i predstavlja nepovoljnu sredinu za mnoge bakterije zbog svoje kiselosti i promenljive koncentracije rastvorenih jedinjenja u njemu.

Pored testova urina u Beo-lab laboratorijama se rade i detaljne biohemijske analize krvi koje su izuzetno važne za osobe koje se nalaze u rizičnoj grupi za bubrežna oboljenje, a posebno za pacijenate sa uznapredovalom bubrežnom slabosti. Kontrola koncentracije albumina i degradacionih produkata proteina (kreatinin, urea), kao i serumskih elektrolita (posebno kalijuma, kalcijuma i fosfora), kao i promene kiselosti krvi odnosno acidoze, kod njih je veoma značajan pokazatelj stanja bubrega.

Rezultate dobijenih nalaza testova za procenu stanja vaših bubrega tumači lekar koji vas je poslao na testiranje, na osnovu kojih će vam propisati potrebnu terapiju.

Jetra u SEL (analize za procenu funkcije jetre)

Testovi funkcije jetre pomažu da proverite zdravstveno stanje vaše jetre merenjem nivoa enzima jetre, proteina i bilirubina u krvi i mogu da se koriste za procenu akutne i hronične disfunkcije jetre.

U Beo-lab laboratorijama dostupni su vam sledeći testovi za dijagnostiku i određivanje funkcionalnog stanja jetre:

  • ALT (alanin aminotransferaza): povišena vrednost ALT pomaže u identifikaciji bolesti ili oštećenja jetre iz bilo kog uzroka, uključujući hepatitis.
  • AST (aspartat aminotransferaza): Zajedno sa povišenim ALT, AST proverava oštećenje jetre.
  • Alkalna fosfataza (ALP): Alkalna fosfataza je prisutna u ćelijama koje luče žuč u jetri; takođe je u kostima. Visoki nivoi često znače da je protok žuči iz jetre blokiran.
  • Gama-glutamil tansferaza (GGT)
  • Bilirubin: Visok nivo bilirubina ukazuje na problem sa jetrom.
  • Albumin: Kao deo ukupnog nivoa proteina, albumin pomaže da se utvrdi koliko dobro radi jetra.
  • Globulin: Visoki nivoi globulina mogu da ukazuju na infekciju, inflamatornu bolest ili imunološke poremećaje jetre; ovi poremećaji mogu doprineti anemiji.
  • Amonijak: Nivo amonijaka u krvi raste kada jetra ne funkcioniše ispravno.
  • Interleukin-6 (IL-6): Interleukin-6 je korisna analiza za procenu pacijenata sa sumnjom na: sistemsku infekciju, lokalizovanu infekciju (posebno infekciju zglobova), hronične inflamatorne poremećaje.
  • Protrombinsko vreme (PT): Protrombinsko vreme, ili PT, se obično radi da bi se videlo da li neko uzima ispravnu dozu varfarina za razređivanje krvi (Coumadin). Takođe proverava probleme sa zgrušavanjem krvi.
  • Delimično tromboplastinsko vreme (PTT): PTT se radi da bi se proverili problemi sa zgrušavanjem krvi.
  • Alfa-fetoprotein (AFP): određuje se osobama koje imaju znakove i simptome malignih oboljenja jetre.

Za sve informacije u vezi sa analizama pomenutim u prethodno navedenom tekstu, možete nas kontaktirati na broj telefona +381113622888 ili nam svoj upit pošaljite na mail office@beo-lab.rs

Ukoliko Vam se sviđa članak podelite ga sa prijateljima.

Literatura

Ukoliko Vam se sviđa članak podelite ga sa prijateljima.

Facebook
LinkedIn

Podeli na mrežama:

Facebook
LinkedIn

Najnovije objave

Preventivni paneli

Pošaljite poruku

Poruči analize onlajn

Samo u Beo-lab laboratorijama laboratorijske analize možete poručiti onlajn.

  • Prednost pri dolasku u laboratoriju
  • Obavite konsultacije pri izboru analiza
  • Kupite testove svojim članovima porodice