Značaj prevencije i ranog otkrivanja šećerne bolesti

Autor: mr ph Dragana Vračević, magistar farmacije-medicinski biohemičar

Šećerna bolest (diabetes mellitus) predstavlja jedno od najčešćih hroničnih oboljenja sa tendencijom daljeg porasta učestalosti. Prema najnovijim podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), preko 60 miliona odraslih osoba i 300.000 dece i adolescenata na teritoriji Evrope boluje od dijabetesa. Pored toga, prema nekim procenama jedna od tri osobe sa dijabetesom je nedijagnostifikovana, što znači da je veliki broj pacijenata koji ne znaju da imaju šećernu bolest i time prolongiraju početak tretmana i povećavaju rizik od komplikacija. Kontinuirani porast broja obolelih se objašnjava savremenim načinom života i povećanjem spoljašnjih uzročnih faktora, među kojima najznačajnije mesto imaju nepravilna ishrana, gojaznost, fizička neaktivnost i hronična izloženost stresu. Svetski dan borbe protiv dijabetesa koji se obeležava 14. novembra predstavlja deo kampanje koja se vodi u celom svetu sa ciljem skretanja pažnje javnosti na ovaj globalni zdravstveni problem.

• Insulinska rezistencija i predijabetes
• Dijagnostički kriterijumi za predijabetes i dijabetes
• Dijagnostički kriterijum za metabolički sindrom
• Klasifikacija dijabetesa
• Komplikacije hronične hiperglikemije
• Faktori rizika i prevencija

Insulinska rezistencija i predijabetes

Globalni porast dijabetesa i metaboličkog sindroma postao je značajan problem za javno zdravlje, pre svega zbog njihove povezanosti sa kardiovaskularnim bolestima. Insulinska rezistencija i hronična inflamacija predstavljaju ključnu vezu između ovih stanja, doprinoseći endotelnoj disfunkciji, aterosklerozi i povećanom kardiovaskularnom riziku.

Insulinska rezistencija nastaje kada ćelije ne odgovaraju adekvatno na insulin, hormon čija je uloga da transportuje glukozu u ćeliju i time smanji njenu koncentraciju u krvi. To za posledicu ima povećanje sekrecije insulina u pankreasu, da bi se kompenzovao ovaj izostanak odgovora. Stanje insulinske rezistencije je uglavnom bez simptoma, sve dok pankreas više ne može da postigne cilj, usled čega koncentracija glukoze u krvi raste.

Ukoliko se stanje insulinske rezistencije ne dijagnostikuje i ne tretira, može doći do progresije u predijabetes, stanje u kojem su nivoi šećera u krvi viši od normalnih, ali ne toliko visoki da bi se dijagnostikovao dijabetes tip 2. Predijabetes predstavlja ozbiljno stanje, koje povećava rizik od razvoja dijabetesa tipa 2, srčanih bolesti i moždanog udara. Ova faza predstavlja važno upozorenje za organizam, jer je još uvek moguće uticati na nju promenom ishrane i stila života.

Dijagnostički kriterijumi za predijabetes i dijabetes

Laboratorijska dijagnostika metaboličkih poremećaja hiperglikemije obuhvata više različitih testova iz krvi, koji se koriste ne samo za postavljanje dijagnoze ovih stanja, nego i u proceni uspešnosti terapije svih tipova poremećaja nivoa glukoze.

• Glukoza u serumu našte podrazumeva merenje šećera u krvi nakon 8h gladovanja. Vrednosti glukoze u rasponu 6,1–6,9 mmol/L smatraju se predijabetesom, dok vrednosti glukoze > 7 mmol/L ukazuju na dijabetes.
• Insulin našte i HOMA index pružaju uvid u to koliko organizam efikasno koristi insulin. U slučaju insulinske rezistencije detektuju se povećane vrednosti ovih parametara.
• Oralni glukoza tolerans test (OGTT) meri nivo šećera u krvi pre i 2h nakon konzumiranja rastvora glukoze. Rezultati između 7,8 i 11,1 mmol/L posle 2h ukazuju na predijabetes tj. netoleranciju glukoze, dok vrednosti > 11,1 mmol/L ukazuju na dijabetes.
• Glikozilirani hemoglobin (HbA1c) meri prosek nivoa šećera u krvi u poslednja dva do tri meseca. Vrednosti HbA1c u rasponu 5,7-6,4% smatraju se predijabetesom, dok vrednosti > 6,4% ukazuju na dijabetes.

Dijagnostički kriterijum za metabolički sindrom

Metabolički sindrom je još jedno stanje koje karakteriše povišena koncentracija glukoze u krvi, a koje je povezano sa povećanim kardiovaskularnim rizikom i razvojem dijabetesa tip 2. Dijagnostički kriterijumi za metabolički sindrom definisani su, kako od strane Svetske zdravstvene organizacije, tako i Međunarodne federacije za dijabetes, i zasnivaju se na prisustvu najmanje tri od pet sledećih faktora:

1. Povećan obim struka tzv. visceralna ili centralna gojaznost (obim struka >94 cm za muškarce, a za žene >80 cm).

2. Povišeni trigliceridi ≥ 1,7 mmol/L ili terapija za hipertrigliceridemiju.

3. Snižen HDL-holesterol < 1,0 mmol/L kod muškaraca ili < 1,3 mmol/L kod žena.

4. Povišen krvni pritisak ≥ 130/85 mmHg ili terapija za hipertenziju.

5. Povišena glukoza natašte (≥ 6 mmol/L) ili ranije dijagnostikovan dijabetes tip 2.

Klasifikacija dijabetesa

Dijabetes melitus predstavlja grupu metaboličkih poremećaja koji se odlikuju hronično povišenom koncentracijom glukoze u krvi, usled poremećaja u lučenju insulina, delovanju insulina na ćelije ili oba mehanizma. Postoji nekoliko glavnih tipova dijabetesa:

Dijabetes tip 1 – Autoimuno oboljenje u kojem imunološki sistem uništava beta ćelije pankreasa koje proizvode insulin, dovodeći do njegovog deficita. Najčešće se javlja u detinjstvu ili adolescenciji i zahteva doživotnu primenu insulina.

Dijabetes tip 2 – Najčešći oblik dijabetesa, koji nastaje usled insulinske rezistencije i postepenog smanjenja lučenja insulina. Snažno je povezan sa gojaznošću, fizičkom neaktivnošću i genetskim faktorima.

Gestacioni dijabetes – Razvija se tokom trudnoće zbog hormonskih promena koje u osnovi imaju insulinsku rezistenciju. Povezan je sa povećanim rizikom od komplikacija kod majke i deteta, kao i sa većom verovatnoćom razvoja dijabetesa tipa 2 kasnije u životu.

Ostali specifični tipovi – Uključuju ređe oblike izazvane genetskim defektima, bolestima pankreasa, hormonskim poremećajima ili upotrebom određenih lekova npr. kortikosteroida.

Komplikacije hronično visoke glukoze

Komplikacije dijabetesa mogu biti: akutne – nastaju naglo i zahtevaju hitnu medicinsku intervenciju ili hronične – razvijaju se tokom dugog perioda usled loše regulacije nivoa šećera u krvi, što uzrokuje oštećenje funkcije krvnih sudova, nerava, bubrega i drugih organa.

Najznačajnije akutne komplikacije dijabetesa su ketoacidoza, hiperosmolarna koma i teška hipoglikemija. Dugotrajni dijabetes dovodi do poremećaja u mikrocirkulaciji i funkciji nerava, koji se klinički manifestuju kao nefropatija, retinopatija i neuropatija. Poremećaj u cirkulaciji i oštećenje nerava može za posledicu imati i rane na stopalima, infekcije i sporije zarastanje rana.

Rizik od nastanka ovih komplikacija zavisi upravo od kretanja koncentracija glukoze u krvi – što je duže povišena njena koncentracija, veći su i rizici. Stoga, dobra kontrola glikemije, zdrav način života i redovni lekarski pregledi su od vitalnog značaja da bi se ove komplikacije prevenirale ili odložile.

Faktori rizika i značaj prevencije

Činjenica da jedna od deset osoba u Evropi ima dijabetes, ukazuje da su prevencija i rana dijagnoza od rastuće važnosti. Neki tipovi dijabetesa mogu se sprečiti ili odložiti, tako što se ciljaju faktori rizika poput gojaznosti i pružaju adekvatne informacije sistemom podrške zdravstvenih stručnjaka.

Bitna je i činjenica da čak polovina pacijenata na terapiji ne uspeva da postigne terapijske ciljeve. Terapija postoji i dostupna je, ali ukoliko se nivoi glukoze u krvi duže vremena ne kontrolišu adekvatno, povećava se rizik za nastanak brojnih dijabetesnih komplikacija. Redovno laboratorijsko praćenje igra važnu ulogu, kako u proceni efikasnosti terapije hiperglikemije, tako i praćenju poboljšanja metaboličkog zdravlja. Postoje određeni faktori rizika na koje ne možemo uticati, kao što su npr. starost i porodična anamneza, ali takođe i brojni faktori rizika koje možemo korigovati u stilu života, poput:

• zdrave i uravnotežene ishrane (sa smanjenim unosom soli, rafinisanih šećera, zasićenih masti)
• redovne umerene fizičke aktivnosti,
• regulacije telesne težine,
• redovni godišnji pregledi.

Deo rešenja u zaustavljanju epidemijske pojave dijabetesa i smanjenja smrtnosti od kardiovaskularnih komplikacija čine prevencija i rano otkrivanje bolesti. Identifikacija osoba sa predijabetesom i metaboličkim sindromom ima za cilj podsticanje na promene životnih navika, čime se može uticati na sve negativne metaboličke promene u organizmu i na taj način smanjiti rizik obolevanja od dijabetesa i kardiovaskularnih bolesti.

Povezani tekstovi:

Priprema za test opterećenja glukozom – OGTT

Literatura:

https://diabetesatlas.org/resources/factsheets/

https://www.who.int/europe/news-room/fact-sheets/item/diabetes

https://diabetesatlas.org/data-by-location/region/europe/?utm_source=chatgpt.com

https://idf.org/media/uploads/2023/05/attachments-30.pdf